Dr­žav­na tu­ži­la­štva su u po­sled­njih 10 go­di­na pod­ni­je­la 20 op­tu­žni­ca pro­tiv 59 li­ca zbog kri­vič­nog dje­la tr­go­vi­na lju­di­ma, a protiv šest oso­ba zbog tra­fi­kin­ga dje­ce ra­di usvo­je­nja. U ne­vla­di­nom sek­to­ru sma­tra­ju da su tu­ži­o­ci mo­gli i vi­še ura­di­ti, jer se tra­fi­kan­ti ja­vlja­ju u mno­gim obla­sti­ma, a ma­lo njih za­vr­ši pred li­cem prav­de.
U pri­log to­me svje­do­či i sud­ska sta­ti­sti­ka po ko­joj su u po­sled­njoj de­ce­ni­ji od 59 op­tu­že­nih, kri­vim pro­gla­še­na 34 li­ca. Na dru­goj stra­ni, ima­li smo, ka­ko ka­žu u Vla­di­noj kan­ce­la­ri­ji za bor­bu pro­tiv tr­go­vi­ne lju­di­ma 38 žr­ta­va tra­fi­kin­ga, me­đu ko­ji­ma je bi­lo de­vet ma­lo­ljet­ni­ka, a bi­je­lo ro­blje je sti­za­lo iz Ukra­ji­ne, Ban­gla­de­ša, Sr­bi­je i Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne.
Di­rek­tor Si­gur­ne žen­ske ku­će Lji­lja­na Ra­i­če­vić ka­že da je Kan­ce­la­ri­ja za bor­bu pro­tiv tr­go­vi­ne lju­di­ma 2005. otvo­ri­la sklo­ni­šte za žr­tve tra­fi­kin­ga, te da od ta­da vo­de sta­ti­sti­ku.
– Si­gur­na žen­ska ku­ća otvo­ri­la je 2000. sklo­ni­šte i mi smo ta­da ima­li čak 80 žr­ta­va. Taj broj se ni­gdje ne po­mi­nje, na­pro­sto se za­ne­ma­ru­je je­dan gro­zni tre­nu­tak u na­šoj isto­ri­ji. Nji­ho­ve su tvrd­nje da ima­mo 38 žr­ta­va za 10 go­di­na, ali pre­ma mo­joj ocje­ni, to ni­je re­al­na sli­ka i na­rav­no po­li­ci­ja je ta ko­ja tre­ba da su­zbi­je tu po­ja­vu – na­vo­di Ra­i­če­vi­će­va.
Ona is­ti­če da je u po­sled­nje vri­je­me uče­sta­la rad­na eks­plo­a­ta­ci­ja, te da za­bri­nja­va to što 2015. ni­je ot­kri­ven ni­je­dan slu­čaj tr­go­vi­ne lju­di­ma.
– Ne vje­ru­jem da je to re­al­no, jer u svi­je­tu ima­te po­rast rad­ne eks­plo­a­ta­ci­je. Taj trend ne­mi­nov­no do­la­zi i kod nas. To je jed­na uža­sna po­ja­va gdje ne­ki lju­di za­po­šlja­va­ju dje­voj­ke ili mla­di­će iz re­gi­o­na, da­ju ugo­vor ne­ki­ma od njih, ali ve­ći­ni ne, i on­da ih is­ko­ri­šća­va­ju ne­ko­li­ko mje­se­ci. Ti lju­di ne­ka­da ra­de bez pre­stan­ka, i na kra­ju ne do­bi­ju ni di­na­ra jer „po­slo­da­vac” na­đe ne­ki ugo­vor. Pri­je ne­go što ih je za­po­slio uzeo im je do­ku­men­ta da mu ne mo­gu po­bje­ći. Ka­da za­vr­še „rad­ni an­ga­žman” sreć­ni su ne­kad što mo­gu po­bje­ći, iako bez pa­re i di­na­ra – is­ta­kla je za „Dan” Ra­i­če­vi­će­va.
Ona is­ti­če da bi sve dr­žav­ne in­sti­tu­ci­je tre­ba­lo da bu­du mno­go po­sve­će­ni­je u bor­bi pro­tiv tr­go­vi­ne lju­di­ma, ko­ja pred­sta­vlja naj­te­ži ob­lik kr­še­nja ljud­skih pra­va.
– Ažur­ni­ji tre­ba da bu­du i po­li­caj­ci, i tu­ži­o­ci, i su­di­je, ali i in­spek­ci­ja ra­da ko­ja la­ko mo­že ot­kri­ti rad­no is­ko­ri­šća­va­nje ko­je je bu­kval­no rop­stvo – za­klju­ču­je Ra­i­če­vi­će­va.
Pre­ma ocje­ni Aide Pe­tro­vić, čel­ni­ce NVO Cr­no­gor­ski žen­ski lo­bi, tu­ži­la­štvo i po­li­ci­ja mo­gli su go­ni­ti i vi­še li­ca. Ona is­ti­če da je pro­blem pro­sti­tu­ci­je ve­o­ma iz­ra­žen, ali da su hap­še­nja ma­kroa ri­jet­kost.
– Ne pri­zna­jem i ni­kad se ne­ću slo­ži­ti sa tvrd­nja­ma da po­sto­ji ta­ko­zva­na „do­bro­volj­nost” u pro­sti­tu­ci­ji i „elit­na” pro­sti­tu­ci­ja. „Do­bro­volj­na” pro­sti­tu­ci­ja sa­mo je pri­vid­na, a ne­gdje da­le­ko od oči­ju jav­no­sti. Svo­me pli­je­nu za pro­fit, žen­skom ti­je­lu, ra­du­ju se ma­kroi, svod­ni­ci, še­fo­vi ta­kve vr­ste or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la. Ako ne­ko ar­gu­men­to­va­no ob­ja­sni da ta­ko­zva­na „elit­na” pro­sti­tu­ci­ja za raz­li­ku od „obič­ne” ne de­gra­di­ra i ne ne­gi­ra že­nu kao ljud­sko bi­će u sva­kom po­gle­du i ele­men­tar­no po­što­va­nje nje­nih ljud­skih pra­va, pri­hva­ti­ću tu či­nje­ni­cu. Do ta­da sma­tra­ću da po­sto­ja­nje pro­da­je žen­skog ti­je­la na tr­ži­štu ro­ba kao i svih osta­lih ro­ba uka­zu­je na po­ra­znu ci­vi­li­za­cij­sku či­nje­ni­cu, da ne­ma ri­je­či, osim de­kla­ra­tiv­no, o ele­men­tar­nom po­što­va­nju žen­skih pra­va kao ne­dje­lji­ve cje­li­ne uni­ver­zal­nih ljud­skih pra­va – iz­ja­vi­la je za „Dan” Pe­tro­vi­će­va.M.S.


Iz­ra­blji­va­nje bez ka­zne

Aida Pe­tro­vić na­vo­di da pro­sti­tu­ci­ju na­mjer­no i vr­lo pro­ra­ču­na­to na­zi­va­ju ra­dom, od­no­sno oslo­vlja­va­ju je kao „naj­sta­ri­ji za­nat”, a že­ne u nje­mu „sek­su­al­ne rad­ni­ce”.
– Ne­do­pu­sti­vo i ne­pri­hva­tlji­vo – po­seb­no ka­da do­la­zi od ne­kih ko­ji se jav­no za­la­žu za po­što­va­nje ljud­skih pra­va. Ako je pro­sti­tu­ci­ja „rad” pa još „do­bro­vo­ljan, za­ba­van i lak”, a že­ne u tom lan­cu iz­ra­blji­va­nja, na­si­lja i ob­ma­na „rad­ni­ce”, on­da ne­ma od­go­vor­no­sti za na­si­lje, od­no­sno ta­da ne po­sto­je okri­vlje­ni i žr­tva, i sa­mim tim ne­ma ka­zne. Ta­ko se zlo­čin i cje­lo­kup­no na­si­lje u pro­sti­tu­ci­ji zlo­u­po­tre­bom ri­je­či i poj­mo­va pre­tva­ra u dru­štve­no pri­hva­tlji­vu ka­te­go­ri­ju i osta­je ne­vi­dlji­vo i ne­pre­po­zna­to ka­ko od in­sti­tu­ci­ja si­ste­ma, ta­ko i od sa­mo­ga dru­štva – ocje­nju­je ona.